Opasna igra ljudi koji drže ogroman kapital u svojim rukama ne bira sredstva radi ostvarenja prepoznatljivog cilja u pitanju je uvećanje njihovog ličnog bogastva na štetu ljudi! Mnogi lekari su vrbovani kao i ministri zdravlja mnogih država širom sveta. Farmaceutski kompleks do te mere se proširio, potrošio je bolesne ljude i sada ulazi među zdrave, na način da ih pretvara u bolesne, usput zarađujući“, piše dr Gajski.

Vakcinaciju je iznudila farmakomafija prvo u USA! Tamo su prvo krenule zaboravljene bolesti, male boginje itd … zato što narod nije hteo da se vakciniše zbog poznatog plana vladara iz senki o smanjenju broja stanovnika na planeti zemlji. E, tako je Bildeberg grupa rešila da se zaseju ponovo te bolesti! TAKO DA NEMA DRUGE NEGO DA SE VAKCINIŠU SVA DECA!

Ne zaboravimo, da je u  Kijevu u Ukrajini, policija pre 9 godina uhapsila sejače virusa H1N1 gde je obolelo pola miliona ljudi za kratko relativan vremenski period… Uhapšeni su ljudi u zaštitnoj opremi koji su u najvećem trgovinskom centru prskali sva ulazna vrata istog…

Krajnji cilj vladajućeg sistema je da svaku pobunu protiv njega okvalifikuje kao mentalni poremećaj, da uz pomoć farmaceutske mafije zdrave ljude pretvori u bolesne, koje će takođe tretirati samo kao „pokvarene mašine“ i izvor velikog profita!

Bivši direktor pariske bolnice „Neker“ dr Filip Iven i zastupnik francuskog parlamenta lekar Bernard Debre, u knjizi „4.000 korisnih, beskorisnih i opasnih lekova”navode kako je polovina njih, izdatih na recept u Francuskoj, nepotrebna i potpuno neefikasna, a pet posto medikamenata je opasno po zdravlje pacijenata.

Doktori su, tvrde, izmanipulisani od farmaceuta, šefovi zdravstvenog sistema upleteni sa „narkomafijom”, kako bi od države izvukli što više novca.

„Sprega farmaceutske, odnosno medicinske industrije i lekara vrlo je raširena, mogli bismo reći sveprisutna, bitno utičući ne samo na funkcionisanje zdravstvenog sistema, već oblikujući i samu koncepciju bolesti i lečenja“, piše u knjizi. Proizvođači medikamenata danas finansiraju značajan deo istraživanja vezanih za lekove, a lekari-naučnici im pomažu u dobijanju poželjnih rezultata. Kroz profesionalno obrazovanje, u režiji kompanija, doktori-nastavnici te falsifikovane nalaze distribuiraju „kliničarima“, a preko korumpiranih medija širokoj javnosti. U državnim agencijama i osiguravajućim kućama, lekari-eksperti odobravaju farmaceutske proizvode za tržište, stavljajući ih na liste obaveznog osiguranja.

Lekovi, vrhunska manipulacija

Knjiga je objavljena u vreme kada se već počelo pisati i govoriti o zloupotrebama i štetnim učincima farmaceutske industrije i terapije lekovima. Knjiga se našla na „bojnom polju“ gde okolnosti nisu naklonjene onima koji žele pokazati naličje jedne, u ovom slučaju medicinsko-farmakološke stvarnosti. Radi se o svojevrsnoj „borbi s vetrenjačama“ jer su na drugoj strani kapital i industrija farmacije, kao i ceo zdravstveni sistem, čije ustrojstvo to podržava. Doktorka Lidija Gajski, autorka seriozne studije „Lekovi, ili priča o obmani“, na krajnje meritoran način iznosi na svetlost dana nepobitne činjenice, pokazujući naličje savremene medicinske i farmaceutske struke, njihovu interesnu povezanost sa krupnim kapitalom.

Angažman i njen istraživački rad nedavno je prepoznat i u Veću Evrope, gde je pozvana da održi seriju predavanja. „Živimo u vremenu korporativizma“, kaže dr Gajski, „moć je centralizovana u rukama globalne oligarhije, ona je izgradila obeshrabrujući sistem, a neretko kažnjava ljude koji smetaju, suprotstavljajući se njenom dominantnom cilju i interesu – profitu. U zdravstvu to se odnosi na zaradu medicinske, u prvom redu farmaceutske industrije. Stoga, moja odluka da progovorim i nije bila baš sasvim jednostavna. Presudila je moja istinoljubiva narav, kritičnost prema autoritetu i relativno nezavisna pozicija“.

A zatim: „U zdravstvenoj administraciji, lekari-savetodavci uređuju politiku odabira lekova u interesu njihovih proizvođača, a pri zakonodavnoj vlasti kroje zakone po njihovoj meri. Sve te uloge i funkcije radi tek nekoliko vodećih medicinskih stručnjaka, oni su najodgovorniji, uz političare, za činjenicu da su zdravstveni sistemi pretvoreni u eldorado fabrika lekova i druge medicinske industrije. Oni su za to, naravno, dobro nagrađeni novcem, profesionalnim ugledom i političkom moći. Korupcija u ordinacijama manje je bitna, ne samo zato što su darovi skromniji, već i stoga što „obični“ lekari-praktičari nisu ni svesni da su korumpirani. Farmaceutski kompleks do te mere se proširio, potrošio je bolesne ljude i sada ulazi među zdrave, na način da ih pretvara u bolesne, usput zarađujući“, piše dr Gajski.

O izvesnom pervertiranju farmakološke industrije kaže: „Unazad pedesetak godina, farmaceutska industrija je mogla u isto vreme da zarađuje i leči ljude. Međutim, u poslednjih nekoliko decenija je, na plodnom tlu medicine i zdravstva, gde joj niko nije postavio granice, toliko narasla da je ta dva zadatka postalo nemoguće pomiriti. Naprosto, došlo je do „zasićenja tržišta“ bolesnih ljudi. Da bi se dalje zarađivalo, trebalo je krenuti među zdrave.

Tu se uspostavilo više modela. Jedan od njih je koncept tzv. faktora rizika. Tako je holesterol proglašen rizičnim za srčani udar, povišeni pritisak, moždanu kap, šećer, za otkazivanje bubrega i slepilo. Ljudi sa povišenim vrednostima holesterola proglašavaju se rizičnom grupom i nude im se lekovi radi sprečavanja bolesti u budućnosti. Jasno je da visoki krvni pritisak i šećer treba lečiti; reč je o stanjima koja stvaraju tegobe i tu smo na terenu tradicionalne medicine, lečenja ljudi koji pate.Međutim, sa normalnim, prosečnim nivoima ovih parametara, naročito niskim vrednostima, što se u poslednje vreme nude kao ciljne, korist od lečenja je zanemariva ili ne postoji. Kliničkim smernicama snižavaju se normalne vrednosti holesterola, pritiska i, u manjoj meri, šećera…

Strašne dijagnoze

Američko izdanje „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ (DSM) u svom prvom izdanju (1952) prepoznaje 104 bolesti duše, da bi u četvrtom izdanju (1994) registrovao 357 poremećaja. U najnovijem, od pre dve godine, broj je zaokružen na 489. Pre Drugog svetskog rata taj broj je iznosio 26. Dr Gajski tvrdi da je krajnji cilj vladajućeg sistema da svaku pobunu okvalifikuje kao mentalni poremećaj, o čemu svedoči monstruozna dijagnoza inata kao „opozicionog prkosnog poremećaja“ (opositional defiant disorder, ODD); kojom se žigošu prkosni pojedinci (inadžije) skloni kritici vlasti. Njihova neposlušnost smatra se izuzetno opasnom zbog tendencije „rušenja autoriteta, dominantnog mišljenja, ili društvenih normi“.

U psihijatrijske slučajeve se ubrajaju i neki pojedinci zbog „paranoidne sumnje da ih vlast prisluškuje“, kao i rastuća populacija zagovornika zdrave hrane sa originalnom dijagnozom „ortoreksične nervoze“ (ortorexia nervosa). Ukoliko ste ipak ostali psihički neoštećeni, sačuvavši prisebnost i hladnokrvnost, tu je nova psihijatrijska dijagnoza „sporog shvatanja“ (sluggish cognitive tempo) namenjena previše opuštenim osobama prilikom obavljanja stresnih svakodnevnih zadataka.

Tu spada i „pasivno-agresivno ponašanje“ (passive-aggresive behavior, PAB), pripisano osobama kao što su bili Gandi ili Martin Luter King; razlog je njihova pasivno-agresivna filozofija, tu svakako spada i američki prirodnjak Heni Dejvid Toro sa svojim „Esejem o građanskoj neposlušnosti“ (1849), gde tvrdi da je najbolja vlast ona koja najmanje vlada. Pri tome koristi termin „savesti“, neophodne pri donošenju političkih i medicinskih odluka, naglasivši: „Veliki broj pojedinaca služi državi, uglavnom ne kao ljudi već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani… U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja – a možda se od drveta mogu praviti ljudi koji će, isto tako, poslužiti cilju?“

Proglasili sve starije ljude bolesnima

U slučaju osteoporoze, kako pišu dr Filip Iven i Bernard Debre, primenjen je model po kojem je mladost proglašena zdravljem, starost bolešću. Definicija bolesti, danas u upotrebi, stvorena je tek 1994, tako što je za normalnu vrednost uzeta gustina kostiju žena starih između 20 i 30 godina. Gubitak kalcijuma fiziološki je proces vezan uz starenje i ovakva kontroverzna definicija je dovela da žene u pedesetoj imaju značajnu šansu da im se „otkrije“ osteopenija, a kod onih u sedamdesetoj, osteoporoza.

Legitimno i ispravno je nastojati da se odloži starost i njene manifestacije, ma koliko ona bila fiziološka. Međutim, lekovi što nam se za to, na ovom području nude, sumnjivog su dejstva i nisu bez nuspojava.

„Bolesti se izmišljaju na način da se (kvazi)naučnim istraživanjima dokaže dejstvo farmaceutskog preparata u određenim stanjima. To mogu biti fiziološki ili granični, prolazni poremećaji. Onda se proglase bolestima. Primeri menopauze, „predmenstrualnog sindroma“, erektilna disfunkcija (polne poteškoće kod muškaraca), to jasno ilustruju. Od „helicobactera pylori“, bakterije nastanjene u sluzokoži želuca kod 60 posto ljudi, početkom devedesetih godina stvorena je nova bolest; nova klasa lekova, u vezi sa bakterijom, do kraja devedesetih, postala je jedna od najpropisivanijih.

Od čitavog niza novostvorenih psihijatrijskih oboljenja, spomenimo samo čestu socijalnu fobiju, strah od javnog nastupa. Bez stvarne potrebe, leči se antidepresivima. Proizvođači preparata za rast kose ćelavost nastoje proglasiti bolešću; moglo bi se dogoditi da uskoro osvane pod nekom šifrom u klasifikaciji kožnih oboljenja“, kaže dr Gajski.

Dirigovana psihijatrija

Represivni sistem globalne kontrole pokazao je u SAD izuzetnu inventivnost zamenjujući silu oružja argumentima „ekspertskih timova“, naoružanih zakonskim i podzakonskim aktima za umirivanje naroda. Tako počinje golgota „neprilagođenih“ – oni se predaju u ruke profesionalaca, obučenih za rutinske operacije „psihijatrijske obrade“. Ako je u pitanju maloletnik, a njih je sve više, roditelji imaju priliku da u roku od 30 dana daju saglasnost za dobrovoljnu predaju deteta. Nekooperativnost podrazumeva sankciju izbacivanja iz škole. Dok ne dobije sertifikat psihijatra, da nije opasno po sebe i društvo, dete će, prema zamisli tvorca ovog zakona, teksaškog političara Džejsona Vilalbe, pohađati alternativnu školu.

Vilalba se proslavio donošenjem Zakona o obaveznoj vakcinaciji, kao i Zakona o zabrani snimanja policije tokom intervencije protiv građana. Ovim i sličnim postupcima, uloga psihijatara u izgradnji temelja za Novi svetski poredak postaje sve očiglednija, pa ne čudi što zauzimaju značajne pozicije u piramidi društvene samozaštite, sprovodeći instrukcije Američke asocijacije psihijatara (APA), udruženja zaduženog za modifikaciju psihičke strukture neposlušnih.

Ova modifikacija se vrši pomoću medikamenata, a proširena lista poremećaja, uobičajenih kod adolescenata (promene raspoloženja, smetnje u pamćenju, poremećaj pažnje), omogućava prisilno izlaganje izdašnoj farmaceutskoj ponudi.

Uz pomoć uticajnih (i podmićenih) naučnika i doktora, proširuju se granice bolesti. Scenario je sličan već opisanom. U istraživanjima, plaćenim od farmaceutskih kompanija, naučnici „nađu“ kako medikamenti deluju i u blagim ili povremenim formama bolesti. Onda odbor „eksperata“, sa platnog spiska tih istih kompanija, te oblike bolesti što se ranije nisu lečile (jer i nisu bolest), proglase patološkim i podložnim terapiji. Na taj način proširene su granice bolesti, poput astme ili depresije. Širenje indikacija novih oboljenja, kojima su potrebni lekovi, ostvaruje se na sličan način, kad istraživanja „dokažu“ dejstvo preparata u novim stanjima i na novim populacijama. Lekovi za holesterol, za desetak godina su, od indiciranih u uskim grupama srčanih bolesnika, prerasli u antiarterosklerotske koji se mogu uvesti većini ljudi iznad pedesete. Antidepresivi, nekad davani samo za teže oblike depresije, danas imaju i do dvanaest indikacija, uključujući i blaže anksiozne poremećaje.

Lekovi za bilo šta kao moćna manipulacija ljudima

U prvom redu, nepotrebni lekovi se propisuju za kardiovaskularne bolesti, ukazuje dr Lidija Gajski. Na tom polju se naročito afirmisao koncept prevencije, pa se, sa ciljem sprečavanja bolesti poput srčanog i moždanog udara, velike količine lekova daju širokoj populaciji zdravih ljudi. Primere nalazimo u medikamentima za snižavanje masti, šećera u krvi i krvnog pritiska, neki su protiv zgrušavanja (npr. aspirin); njihov učinak je skroman ili nepostojeći.

Na području psihijatrije, društvene i interpersonalne teškoće pretvorene su u medicinske, podložne farmakoterapiji i drugim medicinskim postupcima. One ih, naravno, ne mogu rešiti.

Tako je depresija od srazmerno retke psihijatrijske bolesti, u poslednjih dvadesetak godina „narasla“ je do jednog od najvećih globalnih zdravstvenih problema. Uporedo, rasla je i potrošnja antidepresiva; delotvornost (osim u teškim slikama depresije) je na nivou placeba (tableta sa brašnom ili šećerom).Na području onkologije, odnosno lečenja raka, često se primenjuje beskorisna hemoterapija, ne samo zbog pritiska farmaceutske industrije, nego i stoga što se bolesniku i porodici želi ostaviti nada i utisak da se još uvek nešto radi i preduzima.

Ono što važi za lekove, u značajnoj se meri može reći i za dijagnostička ispitivanja (rendgen, ultrazvučne kontrole, kolor-dopler, magnetska rezonanca, tomografija…). Pod pritiskom proizvođača medicinskih aparata, potrošnog materijala, biohemijskih i drugih testova i reagensa, u primenu ulaze postupci čija je svrha neretko diskutabilna. Premda je razvoj medicinske tehnologije na području dijagnostike doneo i nesumnjivu dobrobit, sistem njene evaluacije krajnje je neadekvatan, ako uopšte postoji. Kritični i odgovorni medicinski stručnjaci upozoravaju na to da neka ispitivanja ne predstavljaju ništa više od „još jedne cigle u zidu“; ne samo da ne poboljšavaju ishod lečenja, već mogu naneti štetu.

„Kao primer se može uzeti CT koronarografija“, tvrdi dr Gajski i kaže da se, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, izvodi u nekim privatnim poliklinikama: „Ali, preteruje se i sa manje sofisticiranom dijagnostikom. Ovoliki broj laboratorijskih ispitivanja sasvim sigurno nije potreban, kao ni rendgensko snimanje pluća pre svake operacije; dopler vratnih i nožnih arterija ordinira se prečesto, bez stvarnih kliničkih indikacija; denzitometrija je, u načelu, nepotrebna dijagnostička metoda.

Naročito je sporna potraga za rizičnim osobama i onima u početnoj fazi bolesti. Dok se nalaz ginekološkog karcinoma jednostavnim i razmerno pouzdanim „papa-testom“ može smatrati primerom korisnog „skrininga“, istraživanja su pokazala da je mamografija, u smislu prevencije raka dojke, gotovo beskorisna, a PSA tumorski marker, u smislu prevencije raka prostate, vrlo problematičan.

U medicini ima nepotrebnih hirurških zahvata, sasvim sigurno. Široka dijagnostička obrada rezultira značajnim brojem lažno pozitivnih nalaza, pa se pacijenti podvrgavaju nepotrebnim hirurškim zahvatima, nekad povezanim sa ozbiljnim komplikacijama; na primer, nepotrebne operacije „kvržica“ u dojci.

Proizvođači veštačkih zglobova, ortopedskih vijaka i pločica, srčanih elektrostimulatora, stentova i hirurških instrumenata, odreda su zainteresovani za što više operacija. Pritom se neretko radi o novim, nedovoljno ispitanim proizvodima, pa se onda dogodi da 93.000 ljudi širom sveta mora eksplantirati (izvaditi) nedavno ugrađene skupe „najnovije i najbolje“ proteze kuka, jer se naknadno našlo da su štetne po zdravlje“.

Vrhunske prevare farmakomafije

I lekari su motivisani za uvođenje nove tehnologije jer na njenoj primeni, odnosno uvođenju u zdravstveni sistem, izgrađuju svoje profesionalne karijere i prestiž. U SAD je u toku suđenje doktorima koji su nepotrebno ugrađivali stentove (intravaskularne proteze) u srčane arterije svojih bolesnika. U svemu tome nije bez značaja agresivni mentalni sklop modernog doktora – sve je manje vođen idejom dobrobiti bolesnika, a sve češće gleda šta bi se s njim još moglo učiniti. Mnoge žene sa indikacijom vađenja materice, ginekolozi su uverili da im nisu potrebni ni jajnici, pa su, posle operacije, ostale i bez zdravih, neretko još funkcionalnih organa.

Postavlja se i pitanje kvaliteta dodataka prehrani i raznih suplemenata što se prodaju u apotekama. Šta je sa njihovom efikasnošću? Elem, kad je gotovo polovina onoga što se propisuje na recept beskorisno, možete misliti koliko je toga nepotrebnog izvan sistema zdravstvenog osiguranja! Da bi dodatak hrani, odnosno pomoćno lekovito sredstvo, dobilo dozvolu za promet, mora zadovoljiti kriterijume neškodljivosti; efikasnost niko ne ispituje. Zato je većina tvrdnji o korisnosti tih preparata bez ikakvog naučnog uporišta, a te lažne tvrdnje vrlo se retko sankcionišu. Proizvođači zloupotrebljavaju naivnost i poverenje kupaca.

Medicina je izuzetno plodno tlo za prevarante i manipulatore, kako za one motivisane lakom zaradom, tako i za one sa mesijanskim porivima i ambicijama.

Drske prevare i krajnje neetička iznuđivanja trebalo bi zabraniti i kažnjavati. Međutim, regulacija na širokom području tzv. alternativne (komplementarne) medicine bez pogovora je potrebna, ne bi je trebalo temeljiti na zabranama i sankcijama. Na tom području ima, objektivno, delotvornih terapijskih metoda (dijagnostičke su pod znakom pitanja i tu bi se trebalo držati službene medicine), a i kad nema strogo naučno dokazane koristi, ostaje placebo učinak koji nipošto ne treba odbaciti. Dogmatičan stav ortodoksnih naučnika i lekara koji „alternativcima“ zabranjuju pravo lečenja, pozivajući se na medicinsku nauku prepunu ograničenja i zloupotreba, ne „pije vodu“, jer savremena medicina sve manje ispunjava očekivanja ljudi. „Bilo bi pametnije i poštenije da svi naučnici i doktori najpre počiste pred vlastitim vratima, tj. da se oslobode nadrilekarstva koje sami praktikuju, kao i tehnokratsko-birokratskog mentaliteta“, savetuje dr Gajski.

Veliki deo ljudi, premda su medicinski laici, oseća da je sve više „nezdravog“ u medicini. Ukazujući na problematična mesta u vezi sa vakcinacijom i čestim propisivanjem antibiotika, pozivajući na preispitivanje svake pojedine vakcine, dr Gajski kaže: „Uzimanje antibiotika se često propisuje onda kada zaista to nije potrebno, na primer u slučaju viroza ili blažih upala. To je više jedan spoljašnji, kozmetički zahvat, dok u svakodnevnoj praksi lekari i dalje radije propisuju antibiotike, bez puno razmišljanja. Ograničavanje propisivanja antibiotika samo na stanja kad su stvarno opravdani vrlo je važno, ne samo zbog nuspojava i uštede, već radi smanjenja razvoja otpornosti bakterija na ove lekove.

Uz veliku potrošnju antibiotika, uskoro bismo mogli početi gubiti bitku sa bakterijskim bolestima. Već danas, naročito rezistentni sojevi bakterija, razvijeni u bolničkom okruženju, uzimaju desetine hiljada života u Evropi. Uprkos tome na ovom, kao i na drugim područjima medicine, nemamo efikasnu regulaciju. Sistemu, a njime gospodare proizvođači medicinske tehnologije, u interesu je što veća potrošnja, bez obzira na ishod. Potrošnju povećava i preopterećenost lekara; njima je, u nedostatku vremena, najlakše da napišu recept ili uput…”

I.R.